Svetsko, a naše!

Standard

Koliko često kupujemo tuđe proizvode, a ne naše?!

Svake nedelje, da ne preteram, otvara se sve neki novi supermarket ili tržni centar koji je prepun stranih proizvoda. Svetski poznati prodajno i diskotni lanci su tu na svakom koraku, a naše domaće malobrojno tržište ima sve više konkurencije i sve manju prodaju. Ti svetski trgovinski lanci, u čijim super, hipermarketi koji su godinama zaobilazili Srbiju su tu i ima gomila ljudi koji se raduju niskim cenama. Ne mogu da kažem da sam izuzetak i da ih bojkutujem, ali mislim da više volim dobar, stari pirotski kačkavalj nego onaj k-plus, koji jeste da je možda jeftiniji, ali daleko od poređenja sa ovim.

A, da ne pričamo od drugim stvarima.. Mislim da nema bolje od domaće šljivovice ili dunje sa salaša, ili vina iz Rajačkih pimnica. 🙂

Ovo mi je palo na pamet danas dok sam bezuspešno bila zaglavljena u jednom od ovih velikih marketa. Svuda su bili ljudi i kupovali sve i svašta i jeste da je kod nas loša ekonomija i loše je stanje i ne samo kod nas nego u celom svetu, ali da li ljudi treba da odustanu od onoga što je dobro i da to dobro zamene sa ono što je jeftinije.

Advertisements

“Rumour has it”

Standard

Čuli ste sočan trač od prijateljice, koja je čula od druge prijateljice, a ona je čula od komšike koja živi kod raskrsnice i prenosi taj trač koji je čula od svoje komšike. Tako to ide. Od davnina tračevi se prenosili od sela do sela, pa od grada do grada i sad može da bude pa i čitav kontinent između dve osobe a da i one čuju isti trač. Tu je dovoljna samo jedna reč: Twitter. On je dovoljan i čak i više nego dovoljan da čujemo sve tračeve koje nam trebaju pa i one koje nam ne trebaju.

Veoma je tanka ta linija između spletkarenja i ogovaranja. Iako je spletkarenje ustvari smišnjeno pokretanje nekog trača, taj trač obično ima svoj cilj da se nekome naudi, a ogovaranje je spontanija delatnost, ipak se svode na jedno

Oscar Wilde je govorio: ‘‘Samo je jedna stvar gora od ogovaranja –  ne biti ogovaran.” Možda je to bilo dobro za njega i ove naše estradne pevaljke i pevače, ali nije prijatno ogovarati, niti biti ogovaran. Znam da to svako danas radi, a ko kaže da ne radi onaj sam sebe zavarava. I gde je ta granica koju odredimo da je neki trač ‘dobre volje’ ili samo zlokobno pričanje nekom iza leđa. Jer meni je to najgore, bolje mi je da mi neko kaže istinu u lice nego da me izda čim okrenem leđa.

Veoma često se kaže da ogovaranje ne povređuje, već služi kao animacija kako bi npr, brže završilo neki dosadan dan, dan kad nemamo neke druge obaveze sem toga da zasednemo sa prijateljicom, popijemo kafu i tračarimo.

U današnjim medijima ima sve više tračeva, sve se više pojavljuju tabloidni časopisi. A tabloidi su leglo tračeva. S’ kim se Jelena Karleuša svađala ove nedelje, šta je Nataša Bekvalac uradila, i ostale nebulaznosti koje su na naslovnim stranama svih naših tabloida su jedno gubljenje vremena.

Jednom sam jednu drugaricu pitala zašto čita tabloide i  šta uopšte nalazi interesatno u njima, ona mi je odgovorila, to mi je način da ispraznim glavu od svih ozbljnih i zabrinavajućih misli koje kolutaju kroz moj mozak.

Internet tračarenje prestavlja jednu novu vrstu širenja tračeva. Veoma je lako otići i napraviti neki sajt gde reći ”istinu” o nečemu. Mada, sa društvenim mrežama, sajt nije ni potreban. Dovoljno je otići na Facebook ili Twitter, pa saznati sve što nam treba. Facebook je nekako intimniji i tu je najčešće tračarenje onakvo kako shodi kao kad se nađemo sa drugaricom na kafu, dok je na Twiteru to malo drugačije jer je najčešće o nekim poznatijim osobama, bilo to da je sa estrade ili neke druge delatnosti.

A evo jedan zanimljiv klip, gde govori Matthew Nisbet profesor komunikologije, o tome zašto se internet tračevi šire toliko brzo.