Blogovanje i novinarstvo

Standard

Da li je blogovanje novinarstvo? Hm, ne. Ali je deo ovog novog digitalnog novinarstva.

A, šta je uopšte novinarstvo? Mogu da se navedu i napišu gomila definicija, ali ono najopštije o novinarstvu je da je novinarstvo profesija koja podrazumeva prikupljanje, proveravanje i oblikovanje informacija o događajima, pojavama i ljudima od javnog interesa i potom njihovo distribuiranje do auditorijuma na veliku udaljenost putem masovnih medija. Danas novinar mora da sve ovo radi, a plus da bude u toku i sa digitalnim svetom. Sve više je potrebno da novinar bude sam svoj montažer, foto novinar, i što je najvažnije da prekrije priču sa bilo koje platforme.

Blogovanje se nekad smatralo kao deo Interneta gde moćeš da odeš i da iznešeš svoje mišljenje, gde su najčešće to koristili studenti. Danas, blog je nešto drugačiji. Naravno, i dalje je deo gde svako može da priča o svom životu, vrsta dnevnika, ali može da posluži i kao kolumna u štampi.Takodje, danas postoje blogovi koji su profitabilni gde bloger bilo da sa svojim tekstom ili reklamom na naslovnoj strani podržava nekog ili nečiji proizvod.

Razlika izmedju blogovanja i novinarstva je u tome što bloger može da na Internetu napiše šta želi i da se to smatra njegovim mišljenjem. Dok bloguje, bloger ima slobodu koja je  neograničena i sem izražavanja ekstremnih stavova koje provajderi sankcionišu, svako je u mogućnosti da se potpuno kaže ša misli.

Možda blogeri i nisu novinari, ali je dobro blogovati. Održavanje stila pisanja, kao i njegovo unapređenje može veoma da doprinese čoveku, građaninu, pa i budućem novinaru. Takođe, pisanje za neki mediji veoma često znači da se mora držati određenog šablona koji određuje taj žanr. Onda, reakcija. Reakcija da čim vam se svidi neka tema možete odmah i da odreagujete i napišete nešto o njoj. Dok blogujete nema urednika koji će vam reći da definitivno ne možete da nastavite sa tom pričom ili sličnih situacija.

Evo nekih novinarskih blogova:

Fotožurnalizam i novi mediji

Standard

Starija žena ljubi vojnika koji sprečava nerede u Libiji. Zgrada koja se ruši u Japanu. Krvava tela u nekoj ratnoj zoni. Ovakve slike dospevaju do nas putem Twitter-a, Facebook-a, ili Tumblr-a, snimljene mobilnim telefonom ili nekom profesionalnim foto aparatom. Kako su društvene mreže počele masovno da se koriste, fotografije svetskih kriza su veoma brzo i lako isporučene na našim laptopovima. Društvene mreže služe čak i onim najzabačenijim mestima sveta da budu deo istorije.

U mestima kao što je Kosovo gde su novinari progonjeni, ili mesto velike nesreće kao što je bio Haiti gde se komunikacija redovno prekidala – društvene mreže su služile kao srestvo za posmatranje stvaranje političkih nereda ili stvaranja svetskog istorijskog momenta.  ”Što se tiče Twitter-a, veoma je koristan u smislu da dokaže smisao novinarske priče prema  potencijalnom razvoju situacije njegove trenutne vesti,” kaže Santjago Lion, direktor fotografije novinske agencije Associated Press.

Kako je kamera mobilnog telefona omogućila da svaki građanin postane potencijalni fotoreporter,još jedan par očiju na nekom mestu gde vladaju neredi može postati deo neke svetske medijske kuće. Na internetu može veome često da se nađu izveštaji slučajeva gde se pominju ljudi koji preuzimaju izveštavanje kad nema novinara u blizini, kao npr. @stefanzivkovic koji je izveštavao o situaciji na Kosovu. ”Sve informacije slao sam sa lica mesta. Kad su se začule prve sirene, otišao sam da vidim šta se dešava i to napisao na Tviteru. Video sam da to ljude interesuje, što me je iznenadilo, i nastavio sam to da radim.” Ali ponekad baš tu može da se nađe taj izazov ili bolje reće problem fotoreportera i pravi smisao priče može da se izgubi izmeđe retvitova i deljenja na Twitter-u.

Društvene mreže su dali  fotoreporterima lakšu podelu fotografije koja može da kaže hiljadu i jednu reč. Trik je fotoreportera je da pronađe onu pravu reč.

Španski fotograf Samuel Aranda autor je najbolje novinske fotografije u 2011. godini. “Mi verovatno nikada nećemo saznati ko je ova žena koja grli ranjenog rođaka, ali njih dvoje zajedno postaju živa slika hrabrosti običnih ljudi koji su pomogli u stvaranju važnog poglavlja u istoriji Bliskog istoka”, naveo je on.

Pogledajte ovde neke od najznačajnih fotografija koje su uticale na svet novinarstva.

JGPP NIŠ i nerešivi problem

Standard

Niš je sa svojim fakultetima postao grad gde mnoga omladina bira da studira. Bilo da su oni iz Niša ili oni iz okolnih sela, gradova, pa čak i ja koja sam iz Negotina došla sam da studiram ovde. I ne mogu da kažem da mi je bilo loše, našla sam neke nove prijatelje, stekla svoje obrazovanje, a i na kraju krajeva zavolela sam Niš skoro kao moj rodni grad. Ne verujem da sam jedina, ima mnogo onih koji se vežu za Niš i odluče da ostanu ovde, da se zaposle, osnuju porodicu i puste korene.

Zato mi je tako teško kada vidim da vlada u Nišu nije napravila nijedan važan korak da ispoštuje nas doseljenike. Kada sam prvi put došla ovde među prvim obavezama mi je bila mesečna kartica za gradski prevoz i kao što su mnogi uzeli, krenula sam svojim indeksom da se prijavim, ali to nije uspelo. Prvo što su mi tamo tražili bila je potvrda da sam prijavljena na teritoriji Niša. Što nije bilo fer, jer pored toga što tad u to vreme nisam imala svoj stan, postoji činjenica da retko koji gazda želi da prijavi svog stanara i još to da pored svih novčanih obaveza koje sam imala ovo je bila još jedna dodatna.

Na ovu temu objavljeni su nekoliko članaka koji je uključen članak Blica, zatim članak koji sam primetila na stranici RTV5, koji govori o tome da će se situacija poboljšati za studente koji nisu prijavljeni u Nišu. Sa citatom: “Svi redovni studenti, bilo da studiraju na privatnom ili državnom fakultetu u Nišu, do 26 godina starosti, kao i svi osnovci i srednjoškolci koji redovno idu u školu u Nišu, moći će da ostvare pravo na umanjenje cene mesečne karte za javni gradski prevoz od 30%”, najavio je Mile Ilić, predsednik Skupštine grada Niša.

Trenutna situacija je ista. Ništa se nije  promenilo, studenti i dalje plaćaju punu cenu mesečnih karata, a ako se ne odluče za mesečnu onda moraju da kupe onu od 45 din. ili 60 din. zavisno od toga dokle idu. Postoji još i jedna stvar da ako nemaju kartu i pojavi se kontrola, plaća se 1000 dinara.

Na sajtu JGPP-a postoji rešenje koje može da se preuzme ili da se vidi online.