Buran trenutni medijski život Miškovića

Standard

Veoma često se naša pažnja usmerava na neka trenutna dešavanja, koja tako stvaraju  stvarnost koja se zamagljuje ne nebitnim činjenicama, ali da kažemo stvarima koje su toliko očigledne da im se do sada nije posvećivala pažnja a sada kao da su nam sa neba bačene u krilo. Ta dešavanja su kružile medijama godinama, menjajući samo učesnike, dok je priča ostala ista. Kad je nešto ne toliko ozbiljno onda je to neka manja kriza ili nešto slično, a kada je nešto veće, onda je to obično novac. Novac, jedna stvar koje nikad nije dovoljno, a kada se desi da neko nekoga ”ošteti” i za malo, a kamoli 3 milijarde, onda se cela pažnja centrira na to. Saslušanje Miškovića, njegovog sina, organizacije i ostalo, danima već seva u štampi Srbije, pa čak i strani mediji objavljaju vesti oko ovoga.

Ne zna se ko će da objavi sočniji naslov, sa bacakanjem cifra naokolo i bombastičnim detaljima koji do sada kao nisu bili poznati. Niko za ovo nije znao, ni vlada, ni građani, a ni mediji. Tokom godina svi smo živeli u neznanju, zujući kao tele u šareno dok su se pojedinci bogatili. Naravno, to je ona stara priča koja se gura na nos svakom građaninu Srbije.

A, što je najgore baš je sad ta situacija. Zujući u šareno, dok se iza naši leđa odvija tako veliki spin stvarnosti da kada se završi ceo ovaj cirkus nećemo ni biti svesni kada se zaista desilo.

Takozvani prelazi na Kosovu koji nisu granica je stvar koja će ovu našu malu zemlju učiniti još manjom nego što sada jeste. Dok se okrećemo za Miškovićem i njegovim saradnicima koji se menjaju na saslušavanjima, i besnimo kako je on mogao tako da ošteti svoju zemlju i ukrade od svojih, kao da do sada nisu krali ili uzimali torbama, vrećama, pa i kamionima. A što je najsmešnije, mi ovih dana, nedelja gubimo nešto veće, gubimo barem trećinu Srbije.

Tako da i dalje možemo da nastavimo da zujimo u cirkus koji se odvija pred nama, ne dozvoljavajući da se izvuče jedan od mnogobrojnih tajkuna Srbije, centriramo pažnju na to da putevi i dalje nisu očišćeni i razmatranja da li će da se ukine imunitet još jednom nemarnom političaru, i još koja tema koja bi pripomogla da se zamagle oči građanima ove naše zemlje.

Advertisements

JGPP NIŠ i nerešivi problem

Standard

Niš je sa svojim fakultetima postao grad gde mnoga omladina bira da studira. Bilo da su oni iz Niša ili oni iz okolnih sela, gradova, pa čak i ja koja sam iz Negotina došla sam da studiram ovde. I ne mogu da kažem da mi je bilo loše, našla sam neke nove prijatelje, stekla svoje obrazovanje, a i na kraju krajeva zavolela sam Niš skoro kao moj rodni grad. Ne verujem da sam jedina, ima mnogo onih koji se vežu za Niš i odluče da ostanu ovde, da se zaposle, osnuju porodicu i puste korene.

Zato mi je tako teško kada vidim da vlada u Nišu nije napravila nijedan važan korak da ispoštuje nas doseljenike. Kada sam prvi put došla ovde među prvim obavezama mi je bila mesečna kartica za gradski prevoz i kao što su mnogi uzeli, krenula sam svojim indeksom da se prijavim, ali to nije uspelo. Prvo što su mi tamo tražili bila je potvrda da sam prijavljena na teritoriji Niša. Što nije bilo fer, jer pored toga što tad u to vreme nisam imala svoj stan, postoji činjenica da retko koji gazda želi da prijavi svog stanara i još to da pored svih novčanih obaveza koje sam imala ovo je bila još jedna dodatna.

Na ovu temu objavljeni su nekoliko članaka koji je uključen članak Blica, zatim članak koji sam primetila na stranici RTV5, koji govori o tome da će se situacija poboljšati za studente koji nisu prijavljeni u Nišu. Sa citatom: “Svi redovni studenti, bilo da studiraju na privatnom ili državnom fakultetu u Nišu, do 26 godina starosti, kao i svi osnovci i srednjoškolci koji redovno idu u školu u Nišu, moći će da ostvare pravo na umanjenje cene mesečne karte za javni gradski prevoz od 30%”, najavio je Mile Ilić, predsednik Skupštine grada Niša.

Trenutna situacija je ista. Ništa se nije  promenilo, studenti i dalje plaćaju punu cenu mesečnih karata, a ako se ne odluče za mesečnu onda moraju da kupe onu od 45 din. ili 60 din. zavisno od toga dokle idu. Postoji još i jedna stvar da ako nemaju kartu i pojavi se kontrola, plaća se 1000 dinara.

Na sajtu JGPP-a postoji rešenje koje može da se preuzme ili da se vidi online.

Svetsko, a naše!

Standard

Koliko često kupujemo tuđe proizvode, a ne naše?!

Svake nedelje, da ne preteram, otvara se sve neki novi supermarket ili tržni centar koji je prepun stranih proizvoda. Svetski poznati prodajno i diskotni lanci su tu na svakom koraku, a naše domaće malobrojno tržište ima sve više konkurencije i sve manju prodaju. Ti svetski trgovinski lanci, u čijim super, hipermarketi koji su godinama zaobilazili Srbiju su tu i ima gomila ljudi koji se raduju niskim cenama. Ne mogu da kažem da sam izuzetak i da ih bojkutujem, ali mislim da više volim dobar, stari pirotski kačkavalj nego onaj k-plus, koji jeste da je možda jeftiniji, ali daleko od poređenja sa ovim.

A, da ne pričamo od drugim stvarima.. Mislim da nema bolje od domaće šljivovice ili dunje sa salaša, ili vina iz Rajačkih pimnica. 🙂

Ovo mi je palo na pamet danas dok sam bezuspešno bila zaglavljena u jednom od ovih velikih marketa. Svuda su bili ljudi i kupovali sve i svašta i jeste da je kod nas loša ekonomija i loše je stanje i ne samo kod nas nego u celom svetu, ali da li ljudi treba da odustanu od onoga što je dobro i da to dobro zamene sa ono što je jeftinije.