Od čizama do Internet senzacije

Standard

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-snc7/396591_388162557927199_467455045_n.jpg

(Jennifer Foster/NYPD Facebook)

Pre neki dan sam videla na internetu vest o policajcu koji je je kupio beskućniku čizme. Naime, žena iz Arizone koja je posećivala Njujork je primetila starijeg bosonogog beskućnika i otišla je do njega da mu da neki novac i tamo je primetila policajca koji je upravo izlazio iz radnje noseći čizme. Ona je to slikala i postavila na zvaničnu stranicu policije Njujorka.

Ovaj potez dobrote je za nekoliko trenutaka obišao svet i postao glavna vest velikih novinarskih kuća, a na Internetu je bila još veća gužva. Facebook post na profilu njujorške policije, od utorka kada je postavljeno pa do sada ima više od 200,000  podeljenih posta,  preko 500,000 lajkova, i 46,000 komentara. Većina ovih komentara su od ljudi koji su iz Australije, Evrope, i sl.

Ova vest pokazuje koliko su ljudi željni dobrih vesti. Jer danas retko kad možeš da upališ TV, otvoriš novine, i ne vidiš gomilu vesti gde je glavna tema da je neko nekoga ubio, mučio, ili neko ratno stanje, ili opet neka politička zavrzlama. Iako ove teme prodaju novine i stvaraju masovnu publiku, lepo je videti da se može stvoriti publika i na ovaj način.

Ovo je odličan nenameran PR za njujorške plavce, ali i svetska inspiracija. Svakodnevno prolazimo pored ti ljudi koji da li svojom nemoći ili tuđom, nemaju skoro ništa i ovo je odličan primer kako nije teško pomoći nekom.

“Rumour has it”

Standard

Čuli ste sočan trač od prijateljice, koja je čula od druge prijateljice, a ona je čula od komšike koja živi kod raskrsnice i prenosi taj trač koji je čula od svoje komšike. Tako to ide. Od davnina tračevi se prenosili od sela do sela, pa od grada do grada i sad može da bude pa i čitav kontinent između dve osobe a da i one čuju isti trač. Tu je dovoljna samo jedna reč: Twitter. On je dovoljan i čak i više nego dovoljan da čujemo sve tračeve koje nam trebaju pa i one koje nam ne trebaju.

Veoma je tanka ta linija između spletkarenja i ogovaranja. Iako je spletkarenje ustvari smišnjeno pokretanje nekog trača, taj trač obično ima svoj cilj da se nekome naudi, a ogovaranje je spontanija delatnost, ipak se svode na jedno

Oscar Wilde je govorio: ‘‘Samo je jedna stvar gora od ogovaranja –  ne biti ogovaran.” Možda je to bilo dobro za njega i ove naše estradne pevaljke i pevače, ali nije prijatno ogovarati, niti biti ogovaran. Znam da to svako danas radi, a ko kaže da ne radi onaj sam sebe zavarava. I gde je ta granica koju odredimo da je neki trač ‘dobre volje’ ili samo zlokobno pričanje nekom iza leđa. Jer meni je to najgore, bolje mi je da mi neko kaže istinu u lice nego da me izda čim okrenem leđa.

Veoma često se kaže da ogovaranje ne povređuje, već služi kao animacija kako bi npr, brže završilo neki dosadan dan, dan kad nemamo neke druge obaveze sem toga da zasednemo sa prijateljicom, popijemo kafu i tračarimo.

U današnjim medijima ima sve više tračeva, sve se više pojavljuju tabloidni časopisi. A tabloidi su leglo tračeva. S’ kim se Jelena Karleuša svađala ove nedelje, šta je Nataša Bekvalac uradila, i ostale nebulaznosti koje su na naslovnim stranama svih naših tabloida su jedno gubljenje vremena.

Jednom sam jednu drugaricu pitala zašto čita tabloide i  šta uopšte nalazi interesatno u njima, ona mi je odgovorila, to mi je način da ispraznim glavu od svih ozbljnih i zabrinavajućih misli koje kolutaju kroz moj mozak.

Internet tračarenje prestavlja jednu novu vrstu širenja tračeva. Veoma je lako otići i napraviti neki sajt gde reći ”istinu” o nečemu. Mada, sa društvenim mrežama, sajt nije ni potreban. Dovoljno je otići na Facebook ili Twitter, pa saznati sve što nam treba. Facebook je nekako intimniji i tu je najčešće tračarenje onakvo kako shodi kao kad se nađemo sa drugaricom na kafu, dok je na Twiteru to malo drugačije jer je najčešće o nekim poznatijim osobama, bilo to da je sa estrade ili neke druge delatnosti.

A evo jedan zanimljiv klip, gde govori Matthew Nisbet profesor komunikologije, o tome zašto se internet tračevi šire toliko brzo.

Favorite ili like

Standard

Koristim Facebook duže nego Twitter i primetila sam da mi je mnogo lakše, ili bolje reći lepše da kliknem na favorite nego na neciji post na Facebooku i da ga lajkujem. Ne znam zašto je to tako! Na istom je principu, neko napise nesto ili iskopira nečije i ti klikneš na favorite ili like.. Možda je to zato što me je prošlo interesovanje, ili jednostavno ne mogu da smislim u šta se pretvorilo. To je još jedna stvar, nisam više na fejsu koliko sam to ranije umela da budem. Više nema više časovnog ćaskanja, dal’ je to preko inboxa, wall-a ili u chatu, sada u tom pogledu više koristim skype.

A Twitter, od njega sam blago rečeno postala zavisna, i ne samo u tom smislu da kažem da pratim neke ljude koji možda imaju da kažu nešto pametno, već je tu proveravanje vesti, dolazak do nekih informacija koje mi nisu bile poznate, a i to da kad pitaš nekog nešto dobiješ odgovor odmah.

Mada, ima mnogo njih koji se ne slažu samnom i ostaju verni facebooku jer kako kažu tamo imaju prijatelje, a ja mislim da često ti prijatelji i ne znaju ko je ko. To je još nešto što mi stvara problem, zašto neko ima 1000 prijatelja kad ne zna, niti komunicira sa polovinom, a čak je i polovina velika reč u ovom slučaju.

I naravno, da ne zaboravimo pojedince, posebnu grupu ljudi koja se opire bilo kojoj od ovih mreža. Jeste da ih ima neverovatno malo, ali ima ih, probijaju se u većini koja trenutno zavisna nekom od ove dve mreže ili možda fura old style i de ide i na neku od starih mreža kao npr. My space.

Našla sam jednu anketu koja sprovedena u Web izdanje BUG časopisa i of 1198 glasova ispalo je da:

A pošto je tema favorite ili like, moja anketa sa mnogo manje glasova je: