Od čizama do Internet senzacije

Standard

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-snc7/396591_388162557927199_467455045_n.jpg

(Jennifer Foster/NYPD Facebook)

Pre neki dan sam videla na internetu vest o policajcu koji je je kupio beskućniku čizme. Naime, žena iz Arizone koja je posećivala Njujork je primetila starijeg bosonogog beskućnika i otišla je do njega da mu da neki novac i tamo je primetila policajca koji je upravo izlazio iz radnje noseći čizme. Ona je to slikala i postavila na zvaničnu stranicu policije Njujorka.

Ovaj potez dobrote je za nekoliko trenutaka obišao svet i postao glavna vest velikih novinarskih kuća, a na Internetu je bila još veća gužva. Facebook post na profilu njujorške policije, od utorka kada je postavljeno pa do sada ima više od 200,000  podeljenih posta,  preko 500,000 lajkova, i 46,000 komentara. Većina ovih komentara su od ljudi koji su iz Australije, Evrope, i sl.

Ova vest pokazuje koliko su ljudi željni dobrih vesti. Jer danas retko kad možeš da upališ TV, otvoriš novine, i ne vidiš gomilu vesti gde je glavna tema da je neko nekoga ubio, mučio, ili neko ratno stanje, ili opet neka politička zavrzlama. Iako ove teme prodaju novine i stvaraju masovnu publiku, lepo je videti da se može stvoriti publika i na ovaj način.

Ovo je odličan nenameran PR za njujorške plavce, ali i svetska inspiracija. Svakodnevno prolazimo pored ti ljudi koji da li svojom nemoći ili tuđom, nemaju skoro ništa i ovo je odličan primer kako nije teško pomoći nekom.

Advertisements

Blogovanje i novinarstvo

Standard

Da li je blogovanje novinarstvo? Hm, ne. Ali je deo ovog novog digitalnog novinarstva.

A, šta je uopšte novinarstvo? Mogu da se navedu i napišu gomila definicija, ali ono najopštije o novinarstvu je da je novinarstvo profesija koja podrazumeva prikupljanje, proveravanje i oblikovanje informacija o događajima, pojavama i ljudima od javnog interesa i potom njihovo distribuiranje do auditorijuma na veliku udaljenost putem masovnih medija. Danas novinar mora da sve ovo radi, a plus da bude u toku i sa digitalnim svetom. Sve više je potrebno da novinar bude sam svoj montažer, foto novinar, i što je najvažnije da prekrije priču sa bilo koje platforme.

Blogovanje se nekad smatralo kao deo Interneta gde moćeš da odeš i da iznešeš svoje mišljenje, gde su najčešće to koristili studenti. Danas, blog je nešto drugačiji. Naravno, i dalje je deo gde svako može da priča o svom životu, vrsta dnevnika, ali može da posluži i kao kolumna u štampi.Takodje, danas postoje blogovi koji su profitabilni gde bloger bilo da sa svojim tekstom ili reklamom na naslovnoj strani podržava nekog ili nečiji proizvod.

Razlika izmedju blogovanja i novinarstva je u tome što bloger može da na Internetu napiše šta želi i da se to smatra njegovim mišljenjem. Dok bloguje, bloger ima slobodu koja je  neograničena i sem izražavanja ekstremnih stavova koje provajderi sankcionišu, svako je u mogućnosti da se potpuno kaže ša misli.

Možda blogeri i nisu novinari, ali je dobro blogovati. Održavanje stila pisanja, kao i njegovo unapređenje može veoma da doprinese čoveku, građaninu, pa i budućem novinaru. Takođe, pisanje za neki mediji veoma često znači da se mora držati određenog šablona koji određuje taj žanr. Onda, reakcija. Reakcija da čim vam se svidi neka tema možete odmah i da odreagujete i napišete nešto o njoj. Dok blogujete nema urednika koji će vam reći da definitivno ne možete da nastavite sa tom pričom ili sličnih situacija.

Evo nekih novinarskih blogova:

Fotožurnalizam i novi mediji

Standard

Starija žena ljubi vojnika koji sprečava nerede u Libiji. Zgrada koja se ruši u Japanu. Krvava tela u nekoj ratnoj zoni. Ovakve slike dospevaju do nas putem Twitter-a, Facebook-a, ili Tumblr-a, snimljene mobilnim telefonom ili nekom profesionalnim foto aparatom. Kako su društvene mreže počele masovno da se koriste, fotografije svetskih kriza su veoma brzo i lako isporučene na našim laptopovima. Društvene mreže služe čak i onim najzabačenijim mestima sveta da budu deo istorije.

U mestima kao što je Kosovo gde su novinari progonjeni, ili mesto velike nesreće kao što je bio Haiti gde se komunikacija redovno prekidala – društvene mreže su služile kao srestvo za posmatranje stvaranje političkih nereda ili stvaranja svetskog istorijskog momenta.  ”Što se tiče Twitter-a, veoma je koristan u smislu da dokaže smisao novinarske priče prema  potencijalnom razvoju situacije njegove trenutne vesti,” kaže Santjago Lion, direktor fotografije novinske agencije Associated Press.

Kako je kamera mobilnog telefona omogućila da svaki građanin postane potencijalni fotoreporter,još jedan par očiju na nekom mestu gde vladaju neredi može postati deo neke svetske medijske kuće. Na internetu može veome često da se nađu izveštaji slučajeva gde se pominju ljudi koji preuzimaju izveštavanje kad nema novinara u blizini, kao npr. @stefanzivkovic koji je izveštavao o situaciji na Kosovu. ”Sve informacije slao sam sa lica mesta. Kad su se začule prve sirene, otišao sam da vidim šta se dešava i to napisao na Tviteru. Video sam da to ljude interesuje, što me je iznenadilo, i nastavio sam to da radim.” Ali ponekad baš tu može da se nađe taj izazov ili bolje reće problem fotoreportera i pravi smisao priče može da se izgubi izmeđe retvitova i deljenja na Twitter-u.

Društvene mreže su dali  fotoreporterima lakšu podelu fotografije koja može da kaže hiljadu i jednu reč. Trik je fotoreportera je da pronađe onu pravu reč.

Španski fotograf Samuel Aranda autor je najbolje novinske fotografije u 2011. godini. “Mi verovatno nikada nećemo saznati ko je ova žena koja grli ranjenog rođaka, ali njih dvoje zajedno postaju živa slika hrabrosti običnih ljudi koji su pomogli u stvaranju važnog poglavlja u istoriji Bliskog istoka”, naveo je on.

Pogledajte ovde neke od najznačajnih fotografija koje su uticale na svet novinarstva.

“Rumour has it”

Standard

Čuli ste sočan trač od prijateljice, koja je čula od druge prijateljice, a ona je čula od komšike koja živi kod raskrsnice i prenosi taj trač koji je čula od svoje komšike. Tako to ide. Od davnina tračevi se prenosili od sela do sela, pa od grada do grada i sad može da bude pa i čitav kontinent između dve osobe a da i one čuju isti trač. Tu je dovoljna samo jedna reč: Twitter. On je dovoljan i čak i više nego dovoljan da čujemo sve tračeve koje nam trebaju pa i one koje nam ne trebaju.

Veoma je tanka ta linija između spletkarenja i ogovaranja. Iako je spletkarenje ustvari smišnjeno pokretanje nekog trača, taj trač obično ima svoj cilj da se nekome naudi, a ogovaranje je spontanija delatnost, ipak se svode na jedno

Oscar Wilde je govorio: ‘‘Samo je jedna stvar gora od ogovaranja –  ne biti ogovaran.” Možda je to bilo dobro za njega i ove naše estradne pevaljke i pevače, ali nije prijatno ogovarati, niti biti ogovaran. Znam da to svako danas radi, a ko kaže da ne radi onaj sam sebe zavarava. I gde je ta granica koju odredimo da je neki trač ‘dobre volje’ ili samo zlokobno pričanje nekom iza leđa. Jer meni je to najgore, bolje mi je da mi neko kaže istinu u lice nego da me izda čim okrenem leđa.

Veoma često se kaže da ogovaranje ne povređuje, već služi kao animacija kako bi npr, brže završilo neki dosadan dan, dan kad nemamo neke druge obaveze sem toga da zasednemo sa prijateljicom, popijemo kafu i tračarimo.

U današnjim medijima ima sve više tračeva, sve se više pojavljuju tabloidni časopisi. A tabloidi su leglo tračeva. S’ kim se Jelena Karleuša svađala ove nedelje, šta je Nataša Bekvalac uradila, i ostale nebulaznosti koje su na naslovnim stranama svih naših tabloida su jedno gubljenje vremena.

Jednom sam jednu drugaricu pitala zašto čita tabloide i  šta uopšte nalazi interesatno u njima, ona mi je odgovorila, to mi je način da ispraznim glavu od svih ozbljnih i zabrinavajućih misli koje kolutaju kroz moj mozak.

Internet tračarenje prestavlja jednu novu vrstu širenja tračeva. Veoma je lako otići i napraviti neki sajt gde reći ”istinu” o nečemu. Mada, sa društvenim mrežama, sajt nije ni potreban. Dovoljno je otići na Facebook ili Twitter, pa saznati sve što nam treba. Facebook je nekako intimniji i tu je najčešće tračarenje onakvo kako shodi kao kad se nađemo sa drugaricom na kafu, dok je na Twiteru to malo drugačije jer je najčešće o nekim poznatijim osobama, bilo to da je sa estrade ili neke druge delatnosti.

A evo jedan zanimljiv klip, gde govori Matthew Nisbet profesor komunikologije, o tome zašto se internet tračevi šire toliko brzo.

Infografika

Standard

Informacija iako ima svoju moć, ponekad može da bude dosadna pogotovo ako se radi o nekom istraživanju ili nekom tehnološkom razvoju. I tu je baš lepota infografike, ona objašnjava toliko mnogo i na tako vizuelno primamljiv način.

Infografika je:

  • Vizuelno objašnjenje koje vam pomaže da lakše razumete, nađete ili nešto uradite.
  • Vizuelna i kad treba ona je opremljena je tekstom i slikama u isto vreme na dinamički način.
  • Postavlja se samo ona, i objašnjava samu sebe ili ono za šta je napravljena.
  • Univerzalno je razumljiva.

Cilj infografike mora da bude jasan, mora da bude pregledno i jasno, zanimljivo, lako deljive i ako nisi vaši podaci i informacije treba da se navedu izvori.

Možete je napraviti u nekoliko koraka:

Kao prvo, morate da odgovorite na svoje pitanje, šta želim sa njom da postignem. Da li da promovišete nešto, da istaknete neku važnu tačku svog rada ili posla, da prikažete rast svog brenda ili kompanije, politički program… Cilj mora da bude definisan u jednoj rečenici.

Onda, kad znate o čemu želite da je napravite ide pronalazak informacija, analiza ili podataka sa kojima možete da napravite infografiku.

Dalje, spajaju se kreativnost, inspiracija, podaci i informacija u jedno i počinje vizuelno smštanje na papiru. Znači tu ide, gde šta ide,  kako se postavljju informacije. Na koji način će biti prikazane, gde će biti postavljen cilj infografike i pouka, itd.

I kad se sve to skupi i sredi, ide dizajniranje. Dizajn mora da bude primamljiv, lako razumljiv, zanimljiv.. Izaberite nekoliko boja i osmislite dizajn u skladu sa porukom koju želite da prenesete.

Sajtovi za online pravljenje infografika: Diagram, Creately.

Primeri nekih zanimljivih infografika:

Fake or Real

Standard

Dosadan razgovor. Koliko često se to desi? Nađe se uvek neka osoba koja će da smori boga u vama pričajući vam o nekoj temi koja vas ni malo ne interesuje, ali dal’ iz poštovanja, ljubaznosti ili već nekog trećeg i četvrtog razloga osmeh vam je na licu i klimate glavom. Meni se to nebrojano puta desilo i uvek mi je isto ponašanje, slično onom kad se stavlja LOL,  a ništa nije smešno. Toliko mi je to prešlo u naviku da sam uhvatila samu sebe da to isto radim i u video chatu, iako njega barem lako mogu isključiti.

Mnogi komunikolozi pomoću nekih pravila za neverbalnu komunikaciju mogu videti kad je osmeh lažan ili iskren. Lažni osmeh nema pravu snagu, javlja se ili suviše brzo ili suviše sporo, ne traje koliko treba i veoma često je ukočen, zatim može se smatrati asimetričnim ili tj. iskrivljenim gde se podigne jedna strana usana, a što je donekle najvažnije ne utiče na ostale delove lica u onom stepenu u kojem to radi iskren osmeh.

Iskren, pravi osmeh ima snaku koja se penje postepeno, a i tako smanjuje. Simetričan je, sa razvučenim i podignutim usnama na oba ugla. Kod iskrenog osmeha javljaju se u spoljnim delovima očiju zrakaste bore, ispod očiju se stvaraju kesice, a obrve se malo spuštaju.

Naravno, uvek postoje izuzeci u svemu ovome, ali možda ne i za kompjutersko prepoznavanje.

Naučnici MIT-a  su kreirali algoritam koji prema više različitih parametara može prepoznati jesu li naši facijalni izrazi kojima izražavamo veselje, frustraciju, strah ili prezir, stvarno iskreni, ili su samo “dobro nameštene face. Prva namera im je bila pomoć pri komunikaciji s autističnim osobama, kako bi njihovi izrazi lica pokazali njihovo raspoloženje i tako pomogli njihovim najbližima da im udovolje i njihovim potrebama.

Twitter

Standard

Neverovatno mi je da u današnje vreme neko ne zna šta je Twitter i kako se koristi. Drugačiji je od ostalih društvenih mreža zbog nekoliko razloga. Na Twitter-u postoji opcija za status od 140 slova, gde treba da iskažete svoje mišljenje. Pored toga postoji i deo za privatne poruke koje ne želite da podelite sa svetom.

Ako ste prvi put na Twitter-u onda možete da birate koga ćete da pratite. Da li će to da bude neki prijatelj, neko od poznatijih ljudi iz Srbije ili sveta, ali možete i pronaći neke od uticajnih tviteraša koji su stručni iz ove ili one oblasti. Tvitovanje se može u početku smatrati dosadnim, znam mnoge koji su zbog tog prvog utiska odustali od Twitter-a. Dok postoje oni koji su postali zavisni od te mreže, kao ljubav na prvi pogled.

Evo nekoliko saveta za neki početak, pa može i za malo iskusnije tviteraše:

Budite angažovani. Nemojte samo da objavljujete izreke i čuvene misli jer tako ne koristite pun potencijal Twitter-a, posvetite svoj tvit nekom i spomenite ga, a možete i da odgovarate na tuđe tvitove. Time možete da budete nagrađeni kojim novim pratiocem.

Retweet, retvitujte. Mnogi ne shvataju koliko je važan retvit, on pokazuje vaša interesovanja, slaganja ili neslaganja sa nekim ili nečim. Plus to što s’ time dobijate priliku da i vas neko retvituje i uvuče vas u svet Twitter-a.

Ako hoćete da postignete neki cilj na Twitter-u, kao što je npr. promocija svoj biznisa ili neke akcije, morate da imate pratioce koji će vas podržati. Kako biste to postigli, morate često da dajete korisne informacije, linkove, savete, pa čak i neke konekcije.

Možda je za sve ovo bude potrebno neko vreme i truda, pa i strpljenja, ali se na kraju može ostvariti cilj.

Evo jedna zanimljiva infografika koja pokazuje 4 koraka o razumevanju Twittera.