“Rumour has it”

Standard

Čuli ste sočan trač od prijateljice, koja je čula od druge prijateljice, a ona je čula od komšike koja živi kod raskrsnice i prenosi taj trač koji je čula od svoje komšike. Tako to ide. Od davnina tračevi se prenosili od sela do sela, pa od grada do grada i sad može da bude pa i čitav kontinent između dve osobe a da i one čuju isti trač. Tu je dovoljna samo jedna reč: Twitter. On je dovoljan i čak i više nego dovoljan da čujemo sve tračeve koje nam trebaju pa i one koje nam ne trebaju.

Veoma je tanka ta linija između spletkarenja i ogovaranja. Iako je spletkarenje ustvari smišnjeno pokretanje nekog trača, taj trač obično ima svoj cilj da se nekome naudi, a ogovaranje je spontanija delatnost, ipak se svode na jedno

Oscar Wilde je govorio: ‘‘Samo je jedna stvar gora od ogovaranja –  ne biti ogovaran.” Možda je to bilo dobro za njega i ove naše estradne pevaljke i pevače, ali nije prijatno ogovarati, niti biti ogovaran. Znam da to svako danas radi, a ko kaže da ne radi onaj sam sebe zavarava. I gde je ta granica koju odredimo da je neki trač ‘dobre volje’ ili samo zlokobno pričanje nekom iza leđa. Jer meni je to najgore, bolje mi je da mi neko kaže istinu u lice nego da me izda čim okrenem leđa.

Veoma često se kaže da ogovaranje ne povređuje, već služi kao animacija kako bi npr, brže završilo neki dosadan dan, dan kad nemamo neke druge obaveze sem toga da zasednemo sa prijateljicom, popijemo kafu i tračarimo.

U današnjim medijima ima sve više tračeva, sve se više pojavljuju tabloidni časopisi. A tabloidi su leglo tračeva. S’ kim se Jelena Karleuša svađala ove nedelje, šta je Nataša Bekvalac uradila, i ostale nebulaznosti koje su na naslovnim stranama svih naših tabloida su jedno gubljenje vremena.

Jednom sam jednu drugaricu pitala zašto čita tabloide i  šta uopšte nalazi interesatno u njima, ona mi je odgovorila, to mi je način da ispraznim glavu od svih ozbljnih i zabrinavajućih misli koje kolutaju kroz moj mozak.

Internet tračarenje prestavlja jednu novu vrstu širenja tračeva. Veoma je lako otići i napraviti neki sajt gde reći ”istinu” o nečemu. Mada, sa društvenim mrežama, sajt nije ni potreban. Dovoljno je otići na Facebook ili Twitter, pa saznati sve što nam treba. Facebook je nekako intimniji i tu je najčešće tračarenje onakvo kako shodi kao kad se nađemo sa drugaricom na kafu, dok je na Twiteru to malo drugačije jer je najčešće o nekim poznatijim osobama, bilo to da je sa estrade ili neke druge delatnosti.

A evo jedan zanimljiv klip, gde govori Matthew Nisbet profesor komunikologije, o tome zašto se internet tračevi šire toliko brzo.

Infografika

Standard

Informacija iako ima svoju moć, ponekad može da bude dosadna pogotovo ako se radi o nekom istraživanju ili nekom tehnološkom razvoju. I tu je baš lepota infografike, ona objašnjava toliko mnogo i na tako vizuelno primamljiv način.

Infografika je:

  • Vizuelno objašnjenje koje vam pomaže da lakše razumete, nađete ili nešto uradite.
  • Vizuelna i kad treba ona je opremljena je tekstom i slikama u isto vreme na dinamički način.
  • Postavlja se samo ona, i objašnjava samu sebe ili ono za šta je napravljena.
  • Univerzalno je razumljiva.

Cilj infografike mora da bude jasan, mora da bude pregledno i jasno, zanimljivo, lako deljive i ako nisi vaši podaci i informacije treba da se navedu izvori.

Možete je napraviti u nekoliko koraka:

Kao prvo, morate da odgovorite na svoje pitanje, šta želim sa njom da postignem. Da li da promovišete nešto, da istaknete neku važnu tačku svog rada ili posla, da prikažete rast svog brenda ili kompanije, politički program… Cilj mora da bude definisan u jednoj rečenici.

Onda, kad znate o čemu želite da je napravite ide pronalazak informacija, analiza ili podataka sa kojima možete da napravite infografiku.

Dalje, spajaju se kreativnost, inspiracija, podaci i informacija u jedno i počinje vizuelno smštanje na papiru. Znači tu ide, gde šta ide,  kako se postavljju informacije. Na koji način će biti prikazane, gde će biti postavljen cilj infografike i pouka, itd.

I kad se sve to skupi i sredi, ide dizajniranje. Dizajn mora da bude primamljiv, lako razumljiv, zanimljiv.. Izaberite nekoliko boja i osmislite dizajn u skladu sa porukom koju želite da prenesete.

Sajtovi za online pravljenje infografika: Diagram, Creately.

Primeri nekih zanimljivih infografika:

Fake or Real

Standard

Dosadan razgovor. Koliko često se to desi? Nađe se uvek neka osoba koja će da smori boga u vama pričajući vam o nekoj temi koja vas ni malo ne interesuje, ali dal’ iz poštovanja, ljubaznosti ili već nekog trećeg i četvrtog razloga osmeh vam je na licu i klimate glavom. Meni se to nebrojano puta desilo i uvek mi je isto ponašanje, slično onom kad se stavlja LOL,  a ništa nije smešno. Toliko mi je to prešlo u naviku da sam uhvatila samu sebe da to isto radim i u video chatu, iako njega barem lako mogu isključiti.

Mnogi komunikolozi pomoću nekih pravila za neverbalnu komunikaciju mogu videti kad je osmeh lažan ili iskren. Lažni osmeh nema pravu snagu, javlja se ili suviše brzo ili suviše sporo, ne traje koliko treba i veoma često je ukočen, zatim može se smatrati asimetričnim ili tj. iskrivljenim gde se podigne jedna strana usana, a što je donekle najvažnije ne utiče na ostale delove lica u onom stepenu u kojem to radi iskren osmeh.

Iskren, pravi osmeh ima snaku koja se penje postepeno, a i tako smanjuje. Simetričan je, sa razvučenim i podignutim usnama na oba ugla. Kod iskrenog osmeha javljaju se u spoljnim delovima očiju zrakaste bore, ispod očiju se stvaraju kesice, a obrve se malo spuštaju.

Naravno, uvek postoje izuzeci u svemu ovome, ali možda ne i za kompjutersko prepoznavanje.

Naučnici MIT-a  su kreirali algoritam koji prema više različitih parametara može prepoznati jesu li naši facijalni izrazi kojima izražavamo veselje, frustraciju, strah ili prezir, stvarno iskreni, ili su samo “dobro nameštene face. Prva namera im je bila pomoć pri komunikaciji s autističnim osobama, kako bi njihovi izrazi lica pokazali njihovo raspoloženje i tako pomogli njihovim najbližima da im udovolje i njihovim potrebama.