Senzacionalizam vodi, a mi pratimo

Standard

Davno je bilo to vreme kada je štampa zavisila od tiraža, ona danas pored ostalih medija u potpunosti zavisi od oglašivača. Novinari koji su se nekad borili za etička prava, istinu, upozoravanje na nepravilnosti u društvu, kao i njihov udeo u borbi protiv kriminala je sve manje. Danas kad se kaže da je neko novinar, obično se zamišlja neki boem koji je upravo izašao iz kafane sa novom turom tračeva i to zato što se svaki dan povećavaju teme koje jure za senzacionalizmom.

Koga krivimo toliku veliku zastupljenost senzacionalizma? Novinare? Svi smo mi ljudi od krvi i mesa, pa tako da i novinari koji kao i svaki drugi ljudi rade za svoju platu. Iako svaki dan svesni da komercijalizacija medija ruši etičke standarde koji u svakom novinaru izgrađene, ali opet ne mogu da se odupru. Ne mogu da izađu iz tog ciklusa jer je danas posle svakodnevnih ubistva, pljački, loše ekonomije, još gore politike, publika traži utehu u vestima koje imaju zabavnu notu, serije na tv-u koje nemaju nikakvu sličnost sa njihovim životima, kao i štampu koja je celo svoje izdanje posvetila nečijem celulitu, ljubavnom životu starleta i njihovim zadnjim skandalom.

Nekada se reč ”tabloid” koristila za novine koje su bile upola manje cene od ostalih, danas uključujući nisku cenu oni pokušavaju da osvoje masu sa svojim šarenim naslovima, šokatnim pričama i dok su nekad samo postojala tabloidna štampa, ono se sve više širi. Sada postoje i tabloidne televizije i Internet stranice koje su isključivo posvećene senzacionalizmu.

Neprilične fotografije uz neki ”sočan” komentar su bile pojava samo pojedini tabloida dok se danas to može naći i u polutabloidnoj štampi, kao i iskrivljene infomacije koje su nastale iz nekog prolaznog trača, završavaju na naslovnim stranicama. Sve postaje komplikovanije kada se uključi i govor mržnje i nepoštovanje zakona. Naslovi koji krše zakonsku obavezu poštovanja pretpostavke nevinosti, klevete, zabranu vređanja, pa se može naći primeri kao što su: ”Drž’ ga”, ”Monstrum”, ”Lopovi”, i sl.

Znam da ne otkrivam toplu vodu ovime, i ne želim da ovim tekstom nekog ubeđujem u nešto, ali mi je dosadilo da viđam kako tekstovi kvalitetnih novinara postaju senzacionalistički i da se idoli koji su me nekad inspirisali da napišem nešto i da se uopšte bavim novinarstvom  su izjednačeni sa onima koji jedva čekaju da čuju neki sočan trač kako bi im to bila naslovna strana.

Buran trenutni medijski život Miškovića

Standard

Veoma često se naša pažnja usmerava na neka trenutna dešavanja, koja tako stvaraju  stvarnost koja se zamagljuje ne nebitnim činjenicama, ali da kažemo stvarima koje su toliko očigledne da im se do sada nije posvećivala pažnja a sada kao da su nam sa neba bačene u krilo. Ta dešavanja su kružile medijama godinama, menjajući samo učesnike, dok je priča ostala ista. Kad je nešto ne toliko ozbiljno onda je to neka manja kriza ili nešto slično, a kada je nešto veće, onda je to obično novac. Novac, jedna stvar koje nikad nije dovoljno, a kada se desi da neko nekoga ”ošteti” i za malo, a kamoli 3 milijarde, onda se cela pažnja centrira na to. Saslušanje Miškovića, njegovog sina, organizacije i ostalo, danima već seva u štampi Srbije, pa čak i strani mediji objavljaju vesti oko ovoga.

Ne zna se ko će da objavi sočniji naslov, sa bacakanjem cifra naokolo i bombastičnim detaljima koji do sada kao nisu bili poznati. Niko za ovo nije znao, ni vlada, ni građani, a ni mediji. Tokom godina svi smo živeli u neznanju, zujući kao tele u šareno dok su se pojedinci bogatili. Naravno, to je ona stara priča koja se gura na nos svakom građaninu Srbije.

A, što je najgore baš je sad ta situacija. Zujući u šareno, dok se iza naši leđa odvija tako veliki spin stvarnosti da kada se završi ceo ovaj cirkus nećemo ni biti svesni kada se zaista desilo.

Takozvani prelazi na Kosovu koji nisu granica je stvar koja će ovu našu malu zemlju učiniti još manjom nego što sada jeste. Dok se okrećemo za Miškovićem i njegovim saradnicima koji se menjaju na saslušavanjima, i besnimo kako je on mogao tako da ošteti svoju zemlju i ukrade od svojih, kao da do sada nisu krali ili uzimali torbama, vrećama, pa i kamionima. A što je najsmešnije, mi ovih dana, nedelja gubimo nešto veće, gubimo barem trećinu Srbije.

Tako da i dalje možemo da nastavimo da zujimo u cirkus koji se odvija pred nama, ne dozvoljavajući da se izvuče jedan od mnogobrojnih tajkuna Srbije, centriramo pažnju na to da putevi i dalje nisu očišćeni i razmatranja da li će da se ukine imunitet još jednom nemarnom političaru, i još koja tema koja bi pripomogla da se zamagle oči građanima ove naše zemlje.

Biti profesionalan ili biti čovek?

Standard

Fotografija čoveka koja je uslikana nekoliko trenutaka pre nego ga je pregazio voz  i  objavljena na naslovnoj stranici tabloida “Njujork post” sa senzacionalističkim naslovom ”DOOMED” je otpočela etičku debatu. Naime, ovu fotografiju je slikao fotoreporter tabloida ”Posta” Umar Abasi koji se slučajno našao na stanici. Prema njegovoj izjavi, on je bio suviše daleko i blicom fotoaparata je pokušao da signalira mašinovođi kako bi zakočio ne vodeći brigu šta fotoaparat slika.

Ova etička debata i dalje kruži svetom, i većina osuđuje fotoreportera. Kod mene je malo drugačije. Prvi put kad sam pročitala vest, moja prva pomisao je bila: ”Što je slikao, što mu nije pomogao?” A, onda sam pogledala šta su i drugi pisali o tome i videla da je tamo bilo još nekoliko ljudi i niko nije bio dovoljno hrabar ili blizu da ga povuče. Moj problem sa celom ovom pričom je sama fotografija koja je našla mesto na naslovnoj strani, onda neke od reči koje je novinar upotrebio u pisanju teksta, npr. “crushed him like a rag doll”. Iako je ovo bila izjava Abasija, neprimereno je objaviti tako nešto iako je tabloid u pitanju.

Znači, treba li osuditi uopšte fotoreportera? Da li on sa svojom eskluzivom trebao da ćuti i obriše slike, ili je dobro uradio što je to predao redakciji koja ju je objavila? Da li bi i vi uradili isto ili bi pomogli?

Ovde možete da vidite svađu žrtve i čoveka koji ga gurnuo, koji je sad uhapšen. Snimak koji je za javnost pustila policija Njujorka.

Onda gostovanje fotoreportera Abasija u emisiji ”Today show”. On ovde brani svoj postupak.

Blogovanje i novinarstvo

Standard

Da li je blogovanje novinarstvo? Hm, ne. Ali je deo ovog novog digitalnog novinarstva.

A, šta je uopšte novinarstvo? Mogu da se navedu i napišu gomila definicija, ali ono najopštije o novinarstvu je da je novinarstvo profesija koja podrazumeva prikupljanje, proveravanje i oblikovanje informacija o događajima, pojavama i ljudima od javnog interesa i potom njihovo distribuiranje do auditorijuma na veliku udaljenost putem masovnih medija. Danas novinar mora da sve ovo radi, a plus da bude u toku i sa digitalnim svetom. Sve više je potrebno da novinar bude sam svoj montažer, foto novinar, i što je najvažnije da prekrije priču sa bilo koje platforme.

Blogovanje se nekad smatralo kao deo Interneta gde moćeš da odeš i da iznešeš svoje mišljenje, gde su najčešće to koristili studenti. Danas, blog je nešto drugačiji. Naravno, i dalje je deo gde svako može da priča o svom životu, vrsta dnevnika, ali može da posluži i kao kolumna u štampi.Takodje, danas postoje blogovi koji su profitabilni gde bloger bilo da sa svojim tekstom ili reklamom na naslovnoj strani podržava nekog ili nečiji proizvod.

Razlika izmedju blogovanja i novinarstva je u tome što bloger može da na Internetu napiše šta želi i da se to smatra njegovim mišljenjem. Dok bloguje, bloger ima slobodu koja je  neograničena i sem izražavanja ekstremnih stavova koje provajderi sankcionišu, svako je u mogućnosti da se potpuno kaže ša misli.

Možda blogeri i nisu novinari, ali je dobro blogovati. Održavanje stila pisanja, kao i njegovo unapređenje može veoma da doprinese čoveku, građaninu, pa i budućem novinaru. Takođe, pisanje za neki mediji veoma često znači da se mora držati određenog šablona koji određuje taj žanr. Onda, reakcija. Reakcija da čim vam se svidi neka tema možete odmah i da odreagujete i napišete nešto o njoj. Dok blogujete nema urednika koji će vam reći da definitivno ne možete da nastavite sa tom pričom ili sličnih situacija.

Evo nekih novinarskih blogova:

Fotožurnalizam i novi mediji

Standard

Starija žena ljubi vojnika koji sprečava nerede u Libiji. Zgrada koja se ruši u Japanu. Krvava tela u nekoj ratnoj zoni. Ovakve slike dospevaju do nas putem Twitter-a, Facebook-a, ili Tumblr-a, snimljene mobilnim telefonom ili nekom profesionalnim foto aparatom. Kako su društvene mreže počele masovno da se koriste, fotografije svetskih kriza su veoma brzo i lako isporučene na našim laptopovima. Društvene mreže služe čak i onim najzabačenijim mestima sveta da budu deo istorije.

U mestima kao što je Kosovo gde su novinari progonjeni, ili mesto velike nesreće kao što je bio Haiti gde se komunikacija redovno prekidala – društvene mreže su služile kao srestvo za posmatranje stvaranje političkih nereda ili stvaranja svetskog istorijskog momenta.  ”Što se tiče Twitter-a, veoma je koristan u smislu da dokaže smisao novinarske priče prema  potencijalnom razvoju situacije njegove trenutne vesti,” kaže Santjago Lion, direktor fotografije novinske agencije Associated Press.

Kako je kamera mobilnog telefona omogućila da svaki građanin postane potencijalni fotoreporter,još jedan par očiju na nekom mestu gde vladaju neredi može postati deo neke svetske medijske kuće. Na internetu može veome često da se nađu izveštaji slučajeva gde se pominju ljudi koji preuzimaju izveštavanje kad nema novinara u blizini, kao npr. @stefanzivkovic koji je izveštavao o situaciji na Kosovu. ”Sve informacije slao sam sa lica mesta. Kad su se začule prve sirene, otišao sam da vidim šta se dešava i to napisao na Tviteru. Video sam da to ljude interesuje, što me je iznenadilo, i nastavio sam to da radim.” Ali ponekad baš tu može da se nađe taj izazov ili bolje reće problem fotoreportera i pravi smisao priče može da se izgubi izmeđe retvitova i deljenja na Twitter-u.

Društvene mreže su dali  fotoreporterima lakšu podelu fotografije koja može da kaže hiljadu i jednu reč. Trik je fotoreportera je da pronađe onu pravu reč.

Španski fotograf Samuel Aranda autor je najbolje novinske fotografije u 2011. godini. “Mi verovatno nikada nećemo saznati ko je ova žena koja grli ranjenog rođaka, ali njih dvoje zajedno postaju živa slika hrabrosti običnih ljudi koji su pomogli u stvaranju važnog poglavlja u istoriji Bliskog istoka”, naveo je on.

Pogledajte ovde neke od najznačajnih fotografija koje su uticale na svet novinarstva.

Društvene mreže nove mete političara

Standard

Nije nikakva tajna da su društvene mreže postale popularne među političarima Srbije. Svaki put kada se ulogujem na twitter, vidim već se dodali jos koji profili među ponuđenim za follow. Neko vodi sam svoj profil, dok neko to radi uz pomoć agencije ili jednostavno neko od njihovih asistenta, ali mislim da se do sad niko nije nešto posebno proslavio time sto ga ima svaki dan na nekoj od društvenih mreža.

Često se komunikacija svodi na to da povremeno, bilo na Facebooku ili Twitteru, objave poneki link koji vodi ka tekstu koji je o njima objavljen, bilo na sajtu medija ili sajtu stranke ili organizacije za koju rade. Dok, naravno, ima i izuzetaka koji su malo “kreativniji” i pozivaju na ručak za šaćicu lajkova.

80% političara, a možda i više su na internetu i koriste te svoje profile u svrhu političke kampanje skupljajući što više prijatelja i pratioca. Samo se pitam da li to trajati i posle izbora ili je to samo za sad i do sledećih izbora…

Što se mene tiče, ma mogu oni koliko hoće da budu na bilo kojoj mreži jer ipak je i to nekakav korak napred, ali i desetak unazad kad pročitam neke tvitove koje postavljaju i tad shvatim da nije svako za internet, a pogotovo ne oni.

 

3 praseta i veliki, zao vuk

Video

Da li ste čuli za bajku o 3 praseta i vuku koji im je oduvao kuću? Šta ja to pričam, verovatno jeste…

Evo sad, ta ista priča kroz objektiv The Guardian novina prestavljena na veoma zanimljiv način jer uključuje stanje i budućnost medija. Vidi se, a i svi znamo da je novinarstvo gubi trku sa vremenom i to je ovde prestavljeno jer je ključna reč adabtibilnost.