Buran trenutni medijski život Miškovića

Standard

Veoma često se naša pažnja usmerava na neka trenutna dešavanja, koja tako stvaraju  stvarnost koja se zamagljuje ne nebitnim činjenicama, ali da kažemo stvarima koje su toliko očigledne da im se do sada nije posvećivala pažnja a sada kao da su nam sa neba bačene u krilo. Ta dešavanja su kružile medijama godinama, menjajući samo učesnike, dok je priča ostala ista. Kad je nešto ne toliko ozbiljno onda je to neka manja kriza ili nešto slično, a kada je nešto veće, onda je to obično novac. Novac, jedna stvar koje nikad nije dovoljno, a kada se desi da neko nekoga ”ošteti” i za malo, a kamoli 3 milijarde, onda se cela pažnja centrira na to. Saslušanje Miškovića, njegovog sina, organizacije i ostalo, danima već seva u štampi Srbije, pa čak i strani mediji objavljaju vesti oko ovoga.

Ne zna se ko će da objavi sočniji naslov, sa bacakanjem cifra naokolo i bombastičnim detaljima koji do sada kao nisu bili poznati. Niko za ovo nije znao, ni vlada, ni građani, a ni mediji. Tokom godina svi smo živeli u neznanju, zujući kao tele u šareno dok su se pojedinci bogatili. Naravno, to je ona stara priča koja se gura na nos svakom građaninu Srbije.

A, što je najgore baš je sad ta situacija. Zujući u šareno, dok se iza naši leđa odvija tako veliki spin stvarnosti da kada se završi ceo ovaj cirkus nećemo ni biti svesni kada se zaista desilo.

Takozvani prelazi na Kosovu koji nisu granica je stvar koja će ovu našu malu zemlju učiniti još manjom nego što sada jeste. Dok se okrećemo za Miškovićem i njegovim saradnicima koji se menjaju na saslušavanjima, i besnimo kako je on mogao tako da ošteti svoju zemlju i ukrade od svojih, kao da do sada nisu krali ili uzimali torbama, vrećama, pa i kamionima. A što je najsmešnije, mi ovih dana, nedelja gubimo nešto veće, gubimo barem trećinu Srbije.

Tako da i dalje možemo da nastavimo da zujimo u cirkus koji se odvija pred nama, ne dozvoljavajući da se izvuče jedan od mnogobrojnih tajkuna Srbije, centriramo pažnju na to da putevi i dalje nisu očišćeni i razmatranja da li će da se ukine imunitet još jednom nemarnom političaru, i još koja tema koja bi pripomogla da se zamagle oči građanima ove naše zemlje.

Vidovita unija

Standard

Izbori su prošli, strasti su se toliko koliko smirile. Nikolić je presednik, bilo da li smo saglasni sa time ili ne.

Na kraju ove kampanje i dan uoči izbora veoma često sam čula izjave kao  što su: ” Glasaću za menje zlo.”, ”Njega ćemo lakše smeniti.”, ”Samo da Tadić ne bude na vlasti više”.

Nešto što me je prilično začudilo juče, nekoliko sati pre zatvaranja izbora je čestitka Evropske unije Tomislavu Nikoliću za dobitak presedničkog mesta. Ovu čestitku su uputili Herman Van Rompej, predsednik  Evropskog saveza i  Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije. Nije bilo čudno to što su oni čestitali, već njihov tajming. Čestitka je bila nekih tri sata pre zatvaranja izbora i s time se pokreće pitanje: Da li su oni vidoviti? Ili je tu u pitanju njihov način da kažu: Mi njega mnogo volimo! 🙂

Saopštenje je povučeno nakon samo nekoliko trenutaka, a ispravka je stigla nakon pola sata.

Sećam se da dok sam imala 17. god. jedva sam čekala da napunim 18 i da steknem pravo na glasanje. Bilo je tako lepo staviti onaj papirić u kutiju. Bila sam puna ideala. Danas posle svega, ne znam. Nisam više ni najmanji deo tog naivnog devojčeta.

Društvene mreže nove mete političara

Standard

Nije nikakva tajna da su društvene mreže postale popularne među političarima Srbije. Svaki put kada se ulogujem na twitter, vidim već se dodali jos koji profili među ponuđenim za follow. Neko vodi sam svoj profil, dok neko to radi uz pomoć agencije ili jednostavno neko od njihovih asistenta, ali mislim da se do sad niko nije nešto posebno proslavio time sto ga ima svaki dan na nekoj od društvenih mreža.

Često se komunikacija svodi na to da povremeno, bilo na Facebooku ili Twitteru, objave poneki link koji vodi ka tekstu koji je o njima objavljen, bilo na sajtu medija ili sajtu stranke ili organizacije za koju rade. Dok, naravno, ima i izuzetaka koji su malo “kreativniji” i pozivaju na ručak za šaćicu lajkova.

80% političara, a možda i više su na internetu i koriste te svoje profile u svrhu političke kampanje skupljajući što više prijatelja i pratioca. Samo se pitam da li to trajati i posle izbora ili je to samo za sad i do sledećih izbora…

Što se mene tiče, ma mogu oni koliko hoće da budu na bilo kojoj mreži jer ipak je i to nekakav korak napred, ali i desetak unazad kad pročitam neke tvitove koje postavljaju i tad shvatim da nije svako za internet, a pogotovo ne oni.

 

Kad li će 7. maj?

Standard

Ovi izbori sve više i više liče na one dečije priče o Deda Mrazu i poklonima koje treba da nam donese, počev od Mirka Cvetanovića koji i malo podseća na njega, mada to ovim političkim takmičarima nije toliko važno. Oni pričaju i pričaju, obećavaju i obečavaju. Slušam sva ova predizborna obećanja i prosto ne verujem šta nam sve nude. A političari svugde, “iskаču” iz vinаriја, plаstеnikа, porodičnih firmi, pa čak i iz štala. Obečavaju i brda i doline, a Srbija bi bila srećna kad bi neko od njih barem i najmanji deo toga ispunio.

A 6. maja sta zaokružiti, čijem obećanju poverovati ili jednostavno kopirati odluke stranih država i predati beo papir? Samo ja ne razumem motiv tog praznog papira jer ni tako građani ništa s time ne dobijaju, i čemu onda sve to?

Kome će Srbija verovati, možda onima koji su nešto malo realniji i ne obećavaju toliko, ili onima koji su davno prešli svoje granice realnosti i više nisu svesni šta govore.

Jedno znam, a znam da nije moguće jer smo mi Srbi takvi, posle Đurđevdana nema kajanja. Nema, zašto nisam za ovog ili onog, jednostavno oni koji pobede sladiće se foteljama neko vreme.

Kad li će taj 7. maj da dođe, dan posle svega, dan bez političkih obećanja..?