Od čizama do Internet senzacije

Standard

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-snc7/396591_388162557927199_467455045_n.jpg

(Jennifer Foster/NYPD Facebook)

Pre neki dan sam videla na internetu vest o policajcu koji je je kupio beskućniku čizme. Naime, žena iz Arizone koja je posećivala Njujork je primetila starijeg bosonogog beskućnika i otišla je do njega da mu da neki novac i tamo je primetila policajca koji je upravo izlazio iz radnje noseći čizme. Ona je to slikala i postavila na zvaničnu stranicu policije Njujorka.

Ovaj potez dobrote je za nekoliko trenutaka obišao svet i postao glavna vest velikih novinarskih kuća, a na Internetu je bila još veća gužva. Facebook post na profilu njujorške policije, od utorka kada je postavljeno pa do sada ima više od 200,000  podeljenih posta,  preko 500,000 lajkova, i 46,000 komentara. Većina ovih komentara su od ljudi koji su iz Australije, Evrope, i sl.

Ova vest pokazuje koliko su ljudi željni dobrih vesti. Jer danas retko kad možeš da upališ TV, otvoriš novine, i ne vidiš gomilu vesti gde je glavna tema da je neko nekoga ubio, mučio, ili neko ratno stanje, ili opet neka politička zavrzlama. Iako ove teme prodaju novine i stvaraju masovnu publiku, lepo je videti da se može stvoriti publika i na ovaj način.

Ovo je odličan nenameran PR za njujorške plavce, ali i svetska inspiracija. Svakodnevno prolazimo pored ti ljudi koji da li svojom nemoći ili tuđom, nemaju skoro ništa i ovo je odličan primer kako nije teško pomoći nekom.

Advertisements

Blogovanje i novinarstvo

Standard

Da li je blogovanje novinarstvo? Hm, ne. Ali je deo ovog novog digitalnog novinarstva.

A, šta je uopšte novinarstvo? Mogu da se navedu i napišu gomila definicija, ali ono najopštije o novinarstvu je da je novinarstvo profesija koja podrazumeva prikupljanje, proveravanje i oblikovanje informacija o događajima, pojavama i ljudima od javnog interesa i potom njihovo distribuiranje do auditorijuma na veliku udaljenost putem masovnih medija. Danas novinar mora da sve ovo radi, a plus da bude u toku i sa digitalnim svetom. Sve više je potrebno da novinar bude sam svoj montažer, foto novinar, i što je najvažnije da prekrije priču sa bilo koje platforme.

Blogovanje se nekad smatralo kao deo Interneta gde moćeš da odeš i da iznešeš svoje mišljenje, gde su najčešće to koristili studenti. Danas, blog je nešto drugačiji. Naravno, i dalje je deo gde svako može da priča o svom životu, vrsta dnevnika, ali može da posluži i kao kolumna u štampi.Takodje, danas postoje blogovi koji su profitabilni gde bloger bilo da sa svojim tekstom ili reklamom na naslovnoj strani podržava nekog ili nečiji proizvod.

Razlika izmedju blogovanja i novinarstva je u tome što bloger može da na Internetu napiše šta želi i da se to smatra njegovim mišljenjem. Dok bloguje, bloger ima slobodu koja je  neograničena i sem izražavanja ekstremnih stavova koje provajderi sankcionišu, svako je u mogućnosti da se potpuno kaže ša misli.

Možda blogeri i nisu novinari, ali je dobro blogovati. Održavanje stila pisanja, kao i njegovo unapređenje može veoma da doprinese čoveku, građaninu, pa i budućem novinaru. Takođe, pisanje za neki mediji veoma često znači da se mora držati određenog šablona koji određuje taj žanr. Onda, reakcija. Reakcija da čim vam se svidi neka tema možete odmah i da odreagujete i napišete nešto o njoj. Dok blogujete nema urednika koji će vam reći da definitivno ne možete da nastavite sa tom pričom ili sličnih situacija.

Evo nekih novinarskih blogova:

Fotožurnalizam i novi mediji

Standard

Starija žena ljubi vojnika koji sprečava nerede u Libiji. Zgrada koja se ruši u Japanu. Krvava tela u nekoj ratnoj zoni. Ovakve slike dospevaju do nas putem Twitter-a, Facebook-a, ili Tumblr-a, snimljene mobilnim telefonom ili nekom profesionalnim foto aparatom. Kako su društvene mreže počele masovno da se koriste, fotografije svetskih kriza su veoma brzo i lako isporučene na našim laptopovima. Društvene mreže služe čak i onim najzabačenijim mestima sveta da budu deo istorije.

U mestima kao što je Kosovo gde su novinari progonjeni, ili mesto velike nesreće kao što je bio Haiti gde se komunikacija redovno prekidala – društvene mreže su služile kao srestvo za posmatranje stvaranje političkih nereda ili stvaranja svetskog istorijskog momenta.  ”Što se tiče Twitter-a, veoma je koristan u smislu da dokaže smisao novinarske priče prema  potencijalnom razvoju situacije njegove trenutne vesti,” kaže Santjago Lion, direktor fotografije novinske agencije Associated Press.

Kako je kamera mobilnog telefona omogućila da svaki građanin postane potencijalni fotoreporter,još jedan par očiju na nekom mestu gde vladaju neredi može postati deo neke svetske medijske kuće. Na internetu može veome često da se nađu izveštaji slučajeva gde se pominju ljudi koji preuzimaju izveštavanje kad nema novinara u blizini, kao npr. @stefanzivkovic koji je izveštavao o situaciji na Kosovu. ”Sve informacije slao sam sa lica mesta. Kad su se začule prve sirene, otišao sam da vidim šta se dešava i to napisao na Tviteru. Video sam da to ljude interesuje, što me je iznenadilo, i nastavio sam to da radim.” Ali ponekad baš tu može da se nađe taj izazov ili bolje reće problem fotoreportera i pravi smisao priče može da se izgubi izmeđe retvitova i deljenja na Twitter-u.

Društvene mreže su dali  fotoreporterima lakšu podelu fotografije koja može da kaže hiljadu i jednu reč. Trik je fotoreportera je da pronađe onu pravu reč.

Španski fotograf Samuel Aranda autor je najbolje novinske fotografije u 2011. godini. “Mi verovatno nikada nećemo saznati ko je ova žena koja grli ranjenog rođaka, ali njih dvoje zajedno postaju živa slika hrabrosti običnih ljudi koji su pomogli u stvaranju važnog poglavlja u istoriji Bliskog istoka”, naveo je on.

Pogledajte ovde neke od najznačajnih fotografija koje su uticale na svet novinarstva.

JGPP NIŠ i nerešivi problem

Standard

Niš je sa svojim fakultetima postao grad gde mnoga omladina bira da studira. Bilo da su oni iz Niša ili oni iz okolnih sela, gradova, pa čak i ja koja sam iz Negotina došla sam da studiram ovde. I ne mogu da kažem da mi je bilo loše, našla sam neke nove prijatelje, stekla svoje obrazovanje, a i na kraju krajeva zavolela sam Niš skoro kao moj rodni grad. Ne verujem da sam jedina, ima mnogo onih koji se vežu za Niš i odluče da ostanu ovde, da se zaposle, osnuju porodicu i puste korene.

Zato mi je tako teško kada vidim da vlada u Nišu nije napravila nijedan važan korak da ispoštuje nas doseljenike. Kada sam prvi put došla ovde među prvim obavezama mi je bila mesečna kartica za gradski prevoz i kao što su mnogi uzeli, krenula sam svojim indeksom da se prijavim, ali to nije uspelo. Prvo što su mi tamo tražili bila je potvrda da sam prijavljena na teritoriji Niša. Što nije bilo fer, jer pored toga što tad u to vreme nisam imala svoj stan, postoji činjenica da retko koji gazda želi da prijavi svog stanara i još to da pored svih novčanih obaveza koje sam imala ovo je bila još jedna dodatna.

Na ovu temu objavljeni su nekoliko članaka koji je uključen članak Blica, zatim članak koji sam primetila na stranici RTV5, koji govori o tome da će se situacija poboljšati za studente koji nisu prijavljeni u Nišu. Sa citatom: “Svi redovni studenti, bilo da studiraju na privatnom ili državnom fakultetu u Nišu, do 26 godina starosti, kao i svi osnovci i srednjoškolci koji redovno idu u školu u Nišu, moći će da ostvare pravo na umanjenje cene mesečne karte za javni gradski prevoz od 30%”, najavio je Mile Ilić, predsednik Skupštine grada Niša.

Trenutna situacija je ista. Ništa se nije  promenilo, studenti i dalje plaćaju punu cenu mesečnih karata, a ako se ne odluče za mesečnu onda moraju da kupe onu od 45 din. ili 60 din. zavisno od toga dokle idu. Postoji još i jedna stvar da ako nemaju kartu i pojavi se kontrola, plaća se 1000 dinara.

Na sajtu JGPP-a postoji rešenje koje može da se preuzme ili da se vidi online.

e-knjige vs. knjige

Standard

Kada sednete u omiljenu fotelju i uzmete omiljenu knjigu, da li otvarate početne stranice sa nestrpljenjem ili palite vaš Kindle ili tablet  i birate koju ćete knjigu da pročitate?

Za one koji ne znaju, Kindle je elektronski čitač knjiga i radi na vrlo jednostavnom principu. Odete na npr. Google Books i preuzmete knjigu koju želite u elektronskom formatu. Pored ovoga postoji i aplikacija za tablet koja može da se skine sa marketa besplatno. Kako ovi aparati postaju jeftiniji i dostupniji, diskusije  ljubitelja knjiga postaju sve više intezivnije dok su jedni za knjige u elektronskom formatu, a drugi za obične knjige.

Ja volim tehnologiju, obožavam je i koristim je svuda, bilo da je u gradu, na fakultetu ili kod kuće.  Ja koristim Twitter, na Facebook-u sam i na Linked in. Istražujem TumblrPinterest, koristila sam Glogster i Google Plus i još mnogo toga. Sve što ima veze sa tehnologijom, mene interesuje. I da, pročitala sam koju knjigu na aplikaciji za Kindle i jedino što mi se sviđa oko Kindla je što susreće moju viziju 21 veka. Knjiga koju hoću je istog trenutka u mojoj ruci kad je poželim. Činjenica da mogu da ponesem gomilu knjiga samnom kad putujem i da ne moram da otežam kofer zbog nekolicine knjiga. Nije nešto, ali je neka vrsta olakšanja na kraju dana kada sednem da se odmorim uz knjigu ne moram da ustanem dva-tri puta ako mi zatreba nešto sa mog kompjutera.

Ali evo onoga što me je zaista teralo da započnem ovu temu,  je to da kad držim e-knjigu u ruci to mi nije to to… Ne osećam se lepo. Čitanje je za mene uvek bilo romantizovano, onaj osećaj kad se sedne u omiljenu fotelju i uzmem omiljenu knjigu koja ima svoj neki neobičan miras. Da li je to miris biblioteke ili miris starosti, uvek mi je lepše kada je u pitanju neka stara knjiga za koju znam da ima svoju prošlost. Čak i nova knjiga ima svoj miris, onaj miris što označava sveže sa štampanja. Takođe, e-knjige ne sakupljaju vizuelne uspomene, kao npr. mrlja od čokolade na jednoj od mojih omiljenih knjiga koju sam ostavila čitajući posle jednog od najsrećnijih momenata u mom životu. E-knjiga nema oštećenja koja ukazuju na to koliko volim tu knjigu i da sam je čitala ponovo i ponovo.

Ali pre svega, elektronske knjige ne sadrže uspomene kao što to rade knjige koje su na mojoj polici. One sadrže uspomene knjiga koje su mi bile omiljene u detinjstvu, knjige koje sam dobijala kao dragi poklon za rođendane,knjige koje sam otkrivala kad sam putovala, kao i neke knjige koje sam dobila od babe i dede koje su bile godinama u mojom porodici.

Moja ljubav prema čitanju me definiše, ali kada je u pitanju elektronski format knjige ili obična, staromodna knjiga, uvek sam na ovoj drugoj strani.

Svetsko, a naše!

Standard

Koliko često kupujemo tuđe proizvode, a ne naše?!

Svake nedelje, da ne preteram, otvara se sve neki novi supermarket ili tržni centar koji je prepun stranih proizvoda. Svetski poznati prodajno i diskotni lanci su tu na svakom koraku, a naše domaće malobrojno tržište ima sve više konkurencije i sve manju prodaju. Ti svetski trgovinski lanci, u čijim super, hipermarketi koji su godinama zaobilazili Srbiju su tu i ima gomila ljudi koji se raduju niskim cenama. Ne mogu da kažem da sam izuzetak i da ih bojkutujem, ali mislim da više volim dobar, stari pirotski kačkavalj nego onaj k-plus, koji jeste da je možda jeftiniji, ali daleko od poređenja sa ovim.

A, da ne pričamo od drugim stvarima.. Mislim da nema bolje od domaće šljivovice ili dunje sa salaša, ili vina iz Rajačkih pimnica. 🙂

Ovo mi je palo na pamet danas dok sam bezuspešno bila zaglavljena u jednom od ovih velikih marketa. Svuda su bili ljudi i kupovali sve i svašta i jeste da je kod nas loša ekonomija i loše je stanje i ne samo kod nas nego u celom svetu, ali da li ljudi treba da odustanu od onoga što je dobro i da to dobro zamene sa ono što je jeftinije.

“Rumour has it”

Standard

Čuli ste sočan trač od prijateljice, koja je čula od druge prijateljice, a ona je čula od komšike koja živi kod raskrsnice i prenosi taj trač koji je čula od svoje komšike. Tako to ide. Od davnina tračevi se prenosili od sela do sela, pa od grada do grada i sad može da bude pa i čitav kontinent između dve osobe a da i one čuju isti trač. Tu je dovoljna samo jedna reč: Twitter. On je dovoljan i čak i više nego dovoljan da čujemo sve tračeve koje nam trebaju pa i one koje nam ne trebaju.

Veoma je tanka ta linija između spletkarenja i ogovaranja. Iako je spletkarenje ustvari smišnjeno pokretanje nekog trača, taj trač obično ima svoj cilj da se nekome naudi, a ogovaranje je spontanija delatnost, ipak se svode na jedno

Oscar Wilde je govorio: ‘‘Samo je jedna stvar gora od ogovaranja –  ne biti ogovaran.” Možda je to bilo dobro za njega i ove naše estradne pevaljke i pevače, ali nije prijatno ogovarati, niti biti ogovaran. Znam da to svako danas radi, a ko kaže da ne radi onaj sam sebe zavarava. I gde je ta granica koju odredimo da je neki trač ‘dobre volje’ ili samo zlokobno pričanje nekom iza leđa. Jer meni je to najgore, bolje mi je da mi neko kaže istinu u lice nego da me izda čim okrenem leđa.

Veoma često se kaže da ogovaranje ne povređuje, već služi kao animacija kako bi npr, brže završilo neki dosadan dan, dan kad nemamo neke druge obaveze sem toga da zasednemo sa prijateljicom, popijemo kafu i tračarimo.

U današnjim medijima ima sve više tračeva, sve se više pojavljuju tabloidni časopisi. A tabloidi su leglo tračeva. S’ kim se Jelena Karleuša svađala ove nedelje, šta je Nataša Bekvalac uradila, i ostale nebulaznosti koje su na naslovnim stranama svih naših tabloida su jedno gubljenje vremena.

Jednom sam jednu drugaricu pitala zašto čita tabloide i  šta uopšte nalazi interesatno u njima, ona mi je odgovorila, to mi je način da ispraznim glavu od svih ozbljnih i zabrinavajućih misli koje kolutaju kroz moj mozak.

Internet tračarenje prestavlja jednu novu vrstu širenja tračeva. Veoma je lako otići i napraviti neki sajt gde reći ”istinu” o nečemu. Mada, sa društvenim mrežama, sajt nije ni potreban. Dovoljno je otići na Facebook ili Twitter, pa saznati sve što nam treba. Facebook je nekako intimniji i tu je najčešće tračarenje onakvo kako shodi kao kad se nađemo sa drugaricom na kafu, dok je na Twiteru to malo drugačije jer je najčešće o nekim poznatijim osobama, bilo to da je sa estrade ili neke druge delatnosti.

A evo jedan zanimljiv klip, gde govori Matthew Nisbet profesor komunikologije, o tome zašto se internet tračevi šire toliko brzo.