Da li je samo 14. februar dan za ljubav?

Standard

love-is

Ovaj dan simboliše ljubav za mnoge, ali ljubav treba da bude važna svakog dana, a ne samo 14. februara.

Volim romantiku koliko i svaka osoba koja je nekad bila zaljubljena, i kažu da je ljubav kao bašta puna cveća koje morati uvek paziti. Ne zalevati samo jednom mesečno i održavati jednom godišnje, potrebna mu je briga ili će inače vremenom tako samo po sebi uvenuti.

Napetost kupovine savršenog poklona juri svakog ko je u paru, ali zašto bi? Zar je zaista važno da li će danas neko dobiti skupocen poklon od voljene osobe ili samo jedan običan cvet, ili ono što je meni mislim najvažnije prisustvo te voljene osobe u svom životu. I na kraju krajeva, mora li da ovaj 14. februar bude samo dan za zaljubljene? Postoje i druge ljubavi koje se ne tiču parova, kao ljubav prema roditeljima, bratu, sestri, najboljem drugu, drugarici, kućnom ljubimcu :), itd.. Kada razmislim, tokom dana zaljubljenih u mom životu jedini koga stvarno pamtim je kada je školski drug kupio čokoladu za mene i ostale devojke iz odeljenja. To je bilo tako jednostavno, nije značilo ništa, a ujedno značilo je tako mnogo. Nije da ostali dani zaljubljenih nisu bili važni, ali jednostavno je u meni sve bilo prema ovom današnjem naslovu.

Nemojte me shvatiti pogrešno, lepo je dati nekome cveće 14. februara, ali je još bolje i divnije ako i volite i darujete im i ostalih 364. dana.

“There is never a time or place for true love. It happens accidentally, in a heartbeat, in a single flashing, throbbing moment.” Sarah Dessen

Svakodnevna inspiracija

Standard

daily-inspiration-300x198

Moj novi blog Svakodnevna inspiracija.

Pošto ja obično počnem dan nekim inspirativnim momentom koji će mi na neki način definisati dan, otvorila sam još jedan blog gde ću svakog dana objavljivati inspirativne momente. Svakodnevno će biti postavljene stvari koje mene inspirišu i koje smatram kreativnim.

Nema ništa bolje od toga kada dan počne sa osmehom i nadom, i nadam se da fotografije, muzika, ili klipovi da postignu baš to.

Novogodišnje rezolucije

Standard

Još jedan dan pa ćemo opet da poželimo nešto za sledeću godinu, donesemo rezoluciju prema kojoj ćemo da oblikujemo narednu godinu. Ili barem prvih nedelju, ili mesec dana u sledećoj godini. Godinom za godinom slične novogodišnje rezolucije se nižu. Koliko puta često se poželi više novca, bolje zdravlja, ili skidanje viška kilograma?

Ovo je takođe doba novogodišnjih čestitki i novogodišnjih želja. Delimo te poruke sa u vidu porodičnih slika pismom ili mejlom, preko telefona, ili u neobaveznom razmenjivanju ljubaznosti sa strancima. Srećna Nova godina! Želimo vam sve najbolje i najlepše u Novog godini! Lista pozdrava i želja se nastavlja u beskraj. Ponekad, ove fraze koje su nastale u svakogodišnjim razmenama i tradiciji koje automatski izgovorimo, ponekad kao da samo skliznu sa jezika bez nekog posebnog razmišljanja.

Novogodišnje rezolucije. Novogodišnje želje. Da li primećujete ono što i ja primećujem ovde? Postoji samo malo razlike  između onog što  želimo i onoga želimo da postignemo kroz našu rezoluciju.

Neki ljudi za svoju rezoluciju odluče  da požele mir u svetu kroz njihove godišnje ciljeve. Ciljevi kao mir i sreća u svetu često ostanu nešto što preostaje da se reši samo od sebe, ili možda nekim magičnim putem. Da, istorija se ponavlja. Mir ostaje nemoguć. U našoj zemlji, inostranstvu, nasilje i nemiri sve više buktaju. Gde idem sa ovime?

Ako neka osoba ima moć da izazove ogromnu štetu kao što smo mogli da vidimo u svim ovim skorašnjim dešavanjima u svetu i kod nas, da li ne postoji neka osoba koja ima moć da učini ogromno dobro? U stvari, zar nemamo svi tu moć? Ako jedna osoba može da preuzme odgovornost da uništi život, zar ne mogu neki od nas da preuzmu odgovornost da uzdižu život.

Zamislite samo šta biste mogli da uradite kad bi se stvarrno posvetili tome. Kakva nam je volja kada ne možemo da postignemo ono što poželimo? Nije dovoljno da samo poželimo da se to desi, nego moramo i da se malo potrudimo kako bi se to ostvarilo. Nije bitno koliko malo, svi mi imamo moć da učinimo neku promenu. Kao što je Ryunosuke Satoro rekao: ”Posebno, mi smo samo jedna kap u okeanu. Zajedno, mi smo okean”.

Ove godine, i sve naredne koje su pred nama: Odlučite da promenite svet. Ako se ne odlučimo da ga promenimo na bolje, sigurno postoji neko među nama ko će ga promeniti na gore.

Senzacionalizam vodi, a mi pratimo

Standard

Davno je bilo to vreme kada je štampa zavisila od tiraža, ona danas pored ostalih medija u potpunosti zavisi od oglašivača. Novinari koji su se nekad borili za etička prava, istinu, upozoravanje na nepravilnosti u društvu, kao i njihov udeo u borbi protiv kriminala je sve manje. Danas kad se kaže da je neko novinar, obično se zamišlja neki boem koji je upravo izašao iz kafane sa novom turom tračeva i to zato što se svaki dan povećavaju teme koje jure za senzacionalizmom.

Koga krivimo toliku veliku zastupljenost senzacionalizma? Novinare? Svi smo mi ljudi od krvi i mesa, pa tako da i novinari koji kao i svaki drugi ljudi rade za svoju platu. Iako svaki dan svesni da komercijalizacija medija ruši etičke standarde koji u svakom novinaru izgrađene, ali opet ne mogu da se odupru. Ne mogu da izađu iz tog ciklusa jer je danas posle svakodnevnih ubistva, pljački, loše ekonomije, još gore politike, publika traži utehu u vestima koje imaju zabavnu notu, serije na tv-u koje nemaju nikakvu sličnost sa njihovim životima, kao i štampu koja je celo svoje izdanje posvetila nečijem celulitu, ljubavnom životu starleta i njihovim zadnjim skandalom.

Nekada se reč ”tabloid” koristila za novine koje su bile upola manje cene od ostalih, danas uključujući nisku cenu oni pokušavaju da osvoje masu sa svojim šarenim naslovima, šokatnim pričama i dok su nekad samo postojala tabloidna štampa, ono se sve više širi. Sada postoje i tabloidne televizije i Internet stranice koje su isključivo posvećene senzacionalizmu.

Neprilične fotografije uz neki ”sočan” komentar su bile pojava samo pojedini tabloida dok se danas to može naći i u polutabloidnoj štampi, kao i iskrivljene infomacije koje su nastale iz nekog prolaznog trača, završavaju na naslovnim stranicama. Sve postaje komplikovanije kada se uključi i govor mržnje i nepoštovanje zakona. Naslovi koji krše zakonsku obavezu poštovanja pretpostavke nevinosti, klevete, zabranu vređanja, pa se može naći primeri kao što su: ”Drž’ ga”, ”Monstrum”, ”Lopovi”, i sl.

Znam da ne otkrivam toplu vodu ovime, i ne želim da ovim tekstom nekog ubeđujem u nešto, ali mi je dosadilo da viđam kako tekstovi kvalitetnih novinara postaju senzacionalistički i da se idoli koji su me nekad inspirisali da napišem nešto i da se uopšte bavim novinarstvom  su izjednačeni sa onima koji jedva čekaju da čuju neki sočan trač kako bi im to bila naslovna strana.

Buran trenutni medijski život Miškovića

Standard

Veoma često se naša pažnja usmerava na neka trenutna dešavanja, koja tako stvaraju  stvarnost koja se zamagljuje ne nebitnim činjenicama, ali da kažemo stvarima koje su toliko očigledne da im se do sada nije posvećivala pažnja a sada kao da su nam sa neba bačene u krilo. Ta dešavanja su kružile medijama godinama, menjajući samo učesnike, dok je priča ostala ista. Kad je nešto ne toliko ozbiljno onda je to neka manja kriza ili nešto slično, a kada je nešto veće, onda je to obično novac. Novac, jedna stvar koje nikad nije dovoljno, a kada se desi da neko nekoga ”ošteti” i za malo, a kamoli 3 milijarde, onda se cela pažnja centrira na to. Saslušanje Miškovića, njegovog sina, organizacije i ostalo, danima već seva u štampi Srbije, pa čak i strani mediji objavljaju vesti oko ovoga.

Ne zna se ko će da objavi sočniji naslov, sa bacakanjem cifra naokolo i bombastičnim detaljima koji do sada kao nisu bili poznati. Niko za ovo nije znao, ni vlada, ni građani, a ni mediji. Tokom godina svi smo živeli u neznanju, zujući kao tele u šareno dok su se pojedinci bogatili. Naravno, to je ona stara priča koja se gura na nos svakom građaninu Srbije.

A, što je najgore baš je sad ta situacija. Zujući u šareno, dok se iza naši leđa odvija tako veliki spin stvarnosti da kada se završi ceo ovaj cirkus nećemo ni biti svesni kada se zaista desilo.

Takozvani prelazi na Kosovu koji nisu granica je stvar koja će ovu našu malu zemlju učiniti još manjom nego što sada jeste. Dok se okrećemo za Miškovićem i njegovim saradnicima koji se menjaju na saslušavanjima, i besnimo kako je on mogao tako da ošteti svoju zemlju i ukrade od svojih, kao da do sada nisu krali ili uzimali torbama, vrećama, pa i kamionima. A što je najsmešnije, mi ovih dana, nedelja gubimo nešto veće, gubimo barem trećinu Srbije.

Tako da i dalje možemo da nastavimo da zujimo u cirkus koji se odvija pred nama, ne dozvoljavajući da se izvuče jedan od mnogobrojnih tajkuna Srbije, centriramo pažnju na to da putevi i dalje nisu očišćeni i razmatranja da li će da se ukine imunitet još jednom nemarnom političaru, i još koja tema koja bi pripomogla da se zamagle oči građanima ove naše zemlje.

Sneg u decembru!

Standard

Bože mili, čuda neviđenog, sneg u decembru.

Svi su tako iznenađeni ovim snegom, kao da sneg nikad nije padao u decembru. Mislim , jeste da je prošlo nekoliko zima gde je u decembru bila topla jesen, ali ovo što se dešava sad je toliko smešno da mi se plače od tuge. Svi su tako nespremni, a putari pogotovo.

Kilometarske kolone na putevima, onda bebe koje su iznenadile svoje mame i od puteva napravile porodilišta, smrzavanje ljudi, i naravno ne možemo da zaboravimo restrikcije. Svuda sneg koji i dalje pada i gomili se, a putari za sve imaju izgovore. Ili su vozači vozili prebrzo, ili nisu stavili lance pa su zato sletali s puta, a zašto su buduće mame kretale na put u takvom stanju..

Po meni svi su oni krivi, a najviše naša narav i naša nespremnost. Nikad nismo bili spremni ni za neke ozbiljnije stvari, a ni za prošlogodišnji sneg, ni za ovaj, a znajući nas, nećemo ni za sledeći. Dok se ne urazumimo i budemo spremni i kad ne treba, onda kad naiđe neka vanredna situacija i mi budemo spremni imaće poštovanja prema nama.

Update: Autobusevi u Nišu bez zimske opreme

Sinoć oko 21h pri mom povratku kući, autobus je zastao na pola puta i kondukter je obavestio putnike da trebamo da izađemo iz autobusa jer oni nemaju zimsku opremu da voze uz visoku ulicu. Tako da smo se mi putnici, uključujući starije osobe koji su bili većina, izašli iz busa i uputili kroz hladnu noć.

Kako je Niš bio ”iznenađen” snegom, niški javni prevoz skraćuje linije jer njihovi autobusi nemaju zimsku opremu.

Citat koji je direkcija za javni prevoz dala Južnim vestima glasi: - ”Prevoznici su malo nespremno dočekali zimu i nemaju svi autobusi zimske gume ni zimsku opremu da bi smeli da voze na svim linijama. Ili se vozači plaše da voze ili znaju u kakvom su stanju njihovi autobusi” – kaže Ana Nikolić, portparol Direkcije za javni prevoz.

Update: Još jedna stvar gde se sneg koristi kao izgovor.

IMAG1171

 

Biti profesionalan ili biti čovek?

Standard

Fotografija čoveka koja je uslikana nekoliko trenutaka pre nego ga je pregazio voz  i  objavljena na naslovnoj stranici tabloida “Njujork post” sa senzacionalističkim naslovom ”DOOMED” je otpočela etičku debatu. Naime, ovu fotografiju je slikao fotoreporter tabloida ”Posta” Umar Abasi koji se slučajno našao na stanici. Prema njegovoj izjavi, on je bio suviše daleko i blicom fotoaparata je pokušao da signalira mašinovođi kako bi zakočio ne vodeći brigu šta fotoaparat slika.

Ova etička debata i dalje kruži svetom, i većina osuđuje fotoreportera. Kod mene je malo drugačije. Prvi put kad sam pročitala vest, moja prva pomisao je bila: ”Što je slikao, što mu nije pomogao?” A, onda sam pogledala šta su i drugi pisali o tome i videla da je tamo bilo još nekoliko ljudi i niko nije bio dovoljno hrabar ili blizu da ga povuče. Moj problem sa celom ovom pričom je sama fotografija koja je našla mesto na naslovnoj strani, onda neke od reči koje je novinar upotrebio u pisanju teksta, npr. “crushed him like a rag doll”. Iako je ovo bila izjava Abasija, neprimereno je objaviti tako nešto iako je tabloid u pitanju.

Znači, treba li osuditi uopšte fotoreportera? Da li on sa svojom eskluzivom trebao da ćuti i obriše slike, ili je dobro uradio što je to predao redakciji koja ju je objavila? Da li bi i vi uradili isto ili bi pomogli?

Ovde možete da vidite svađu žrtve i čoveka koji ga gurnuo, koji je sad uhapšen. Snimak koji je za javnost pustila policija Njujorka.

Onda gostovanje fotoreportera Abasija u emisiji ”Today show”. On ovde brani svoj postupak.